„Sećanja se konstruišu. I rekonstruišu.
Pamćenje funkcioniše kao stranica Vikipedije: možete da pristupite svom sećanju i
da ga promenite, ali isto tako mogu i drugi.“
Ovaj citat profesorke Elizabet Loftus navodi nas na razmišljanje o nesavršenosti našeg pamćenja. Naime, zbog različitih bioloških mana dolazi do velikog broja perceptivnih grešaka. Takođe, skloni smo konfabulaciji (dopunjavanju praznina u sećanju izmišljenim detaljima), pristrasnosti pažnje, kao i preteranom samopouzdanju. Koliko puta ste bili uvereni da ste odlično spremili ispit, a onda se na samom ispitu ispostavilo da se ne sećate „baš onoga što je profesor pitao“?
Ipak, to nije vaša krivica. Odgovoran za to je takozvani „osećaj poznatosti“, koji je još 1965. godine proučavao Džozef Hart.
Međutim, to svakako ne znači da treba da se prepustimo slučaju. Kako navodi Ed Kuk, stručnjak za mnemotehnike, važno je da shvatite da čak i prosečna memorija ima zadivljujuće mogućnosti ako je pravilno koristite.
Mnemotehnike predstavljaju svaki vid elementarnih metoda za olakšavanje pamćenja određene informacije. Doktorka Džulija Šo, forenzički psiholog i stručnjak za pamćenje, u svojoj knjizi „Sećanje je mađioničar“ navodi par mnemotehnika koje pomažu čak i obaveštajnim jedinicama da se njihova sećanja
ne „iskvare“.
Setite se osnovne škole, kada je trebalo da naučimo nizove zvučnih i bezvučnih suglasnika. Naizgled nimalo lak zadatak pojednostavljen je uvođenjem neuobičajenih rečenica, poput: „Dala baba gomilu žutog zlata đavolu džabe.“.
Tako je i sa ružičastim slonovima. Iako sam naglasila da ne razmišljate o njima u samom naslovu ovog teksta, oni su dovoljno bizarni da vam se urežu u sećanje. Velika je verovatnoća da ćete se, i posle dužeg vremena, ako vidite ružičastu plišanu igračku u obliku slona, setiti ovog teksta o mnemotehnikama.
Lisa Herasi i njene kolege sa Teksaškog univerziteta za poljoprivredu i mehaniku 2013. godine uvode efekat bizarnosti, odnosno, sklonost da bolje pamtimo ono što je čudno. Tako, ako je potrebno da zapamtimo reči KEKS, PROZOR i RERNA, mnogo ćemo ih bolje zapamtiti ako ih povežemo u rečenicu: „KEKS je vrisnuo kada je RERNA iskočila kroz PROZOR.“, nego u rečenicu: „KEKS se video kroz PROZOR RERNE.“.
Naime, ovo je moguće zbog prirodne asocijativnosti memorije. Ako naše pamćenje zamislimo kao stvaranje ogromne mreže povezanih memorijskih fragmenata u mozgu, mnemotehnike pomažu izvođenje asocijacija koje inače ne bi bile izvođene.
Takođe, pored asocijativnositi, našem pamćenju pomaže i stvaranje višečulnih slika. Tako, ako u našu prethodnu sliku dodamo i zvuk lomljenja stakla prozora, kao i miris sveže ispečenog keksa, ona će se još duže zadržati u našem sećanju. Na ovaj način se angažuju i drugi delovi mozga, pored onih zaduženih za pamćenje reči. Interaktivnost doprinosi stvaranju većeg broja asocijacija između pojmova, a veći broj asocijacija vodi bržem pozivanju sećanja.
Još jedna od mnemotehnika koje navodi doktorka Džulija Šo jeste takozvana palata sećanja. Ova mnemotehnika zasniva se na korišćenju prostora koji imamo u pamćenju da se za njega vezuju asocijacije. To je neka vrsta virtuelnog memorijskog sveta u koji možemo da ostavimo stvarna sećanja. Odlaganje sećanja kao stvari u virtuelnom svetu odvija se po principu „čekaće me tu gde ga ostavim“. Tako, ako na primer, treba da kupimo flašu crvenog vina, zamislićemo ga kako se sliva niz beli zid u hodniku našeg stana. Na taj način, kada se „vratimo“ u stan, videćemo isflekani beli zid, i na taj način se setiti da treba da kupimo vino.
Džošua Foer naglašava da palata sećanja treba da bude komično nadrealna i nezaboravna, kako bismo postigli željeni efekat. Umnožavanjem veza između palate sećanja i pojmova koje treba zapamtiti, zajedno sa maksimalnim korišćenjem efekta bizarnosti, znatno se olakšava kasnije pozivanje sećanja.
Nadam se da će vam ovaj tekst o mnemotehnikama biti koristan, kao i da ćete se sledeći put, kada vam bude bilo teško da zapamtite nešto, setiti ružičastih slonova.
